Еколошка постојаност микропластике се појавила као један од најкритичнијих еколошких изазова модерне ере. Док се пажња јавности често фокусира на-пластичне остатке великих размера, систематски преглед недавне академске литературе открива да је осипање микропластике из затварача од полипропилена (ПП) значајан, али често занемарен, допринос глобалном загађењу микропластиком. Полипропилен је индустријски стандард за чепове за пиће због одличне отпорности на замор и заптивних својстава. Међутим, саме механичке радње које ове капице чине функционалним-увијањем, отварањем и затварањем-су исте силе које доприносе стварању микроскопских пластичних фрагмената.
Механизам деградације ових затварача првенствено је вођен комбинацијом механичке абразије и временских утицаја. Када потрошач одврне поклопац, трење између унутрашњих навоја поклопца и грла боце или картона ствара микроскопско хабање. Током животног циклуса производа, ово понављано механичко напрезање одсеца ситне полимерне фрагменте. Овај процес је значајно погоршан фото-оксидативном деградацијом. Када су ПП капице изложене ултраљубичастом (УВ) зрачењу-било током бацања смећа на отвореном или док плутају на површини океана-полимерни ланци се цепају, чинећи материјал крхким. Студије које користе инфрацрвену спектроскопију Фуријеове-трансформације (ФТИР) потврдиле су да УВ-остареле ПП капице ослобађају знатно већу запремину микропластике под механичким напрезањем у поређењу са својим -неостарелим колегама.
Штавише, сам процес рециклаже делује као ненамерни катализатор осипања микропластике. Током индустријског рециклирања картонских кутија и флаша за пиће, чепови се подвргавају интензивном топлом прању и сепарацији{1}}базираном на трењу. Овај агресивни механички третман меље поклопце, ослобађајући кашу микропластичних честица које могу бити довољно мале да заобиђу системе за филтрирање отпадних вода. Свеобухватна анализа указује на то да величина ових распршених честица варира, али значајан део спада у опсег испод -20 микрона, што их чини посебно тешким за откривање и уклањање из околине. Решавање овог проблема захтева двоструки приступ: развој ПП формулација отпорнијих на хабање које одржавају дуктилност чак и након излагања УВ зрачењу и пројектовање навоја који минимизира површинско трење током употребе.
